OTVORENO PISMO ANTONIU GUTERAŠU GENERALNOM SEKRETARU UJEDINJENIH NACIJA
Uvaženi i poštovani gospodine Guterašu ,
Polazeći od Opšte deklaracije o ljudskim pravima (1948) da je priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudske porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu; budući da je nepoštovanje i preziranje prava čoveka imalo za posledicu akte koji su grubo vređali savest čovečanstva, i budući da je stvaranje sveta u kojem će Ijudska bića uživati slobodu govora i ubeđenja i slobodu od straha i nestašice bilo proglašeno najvišom težnjom svakog čoveka; budući da je bitno da prava čoveka budu zaštićena vladavinom prava kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem sredstvu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja; budući da je bitno da se podstiče razvoj prijateljskih odnosa između naroda; budući da su narodi Ujedinjenih nacija ponovo potvrdili u Povelji svoju veru u osnovna prava čoveka, u dostojanstvo i vrednost čovekove ličnosti i u ravnopravnost muškaraca i žena i pošto su odlučili da unapređuju društveni napredak i poboljšaju uslove života u široj slobodi; budući da su se države članice obavezale da, u saradnji s Ujedinjenim nacijama, obezbede opšte poštovanje i primenu čovekovih prava i osnovnih sloboda; budući da je zajedničko razumevanje tih prava i sloboda od najveće važnosti za puno ostvarenje te obaveze,
Budući da je Generalna Skupština proglasila ovu Opštu deklaraciju o pravima čoveka kao zajednički standard koji treba da postignu svi narodi i sve države da bi svaki pojedinac i svaki organ društva, imajući ovu deklaraciju stalno na umu, težio da učenjem i vaspitanjem doprinese poštovanju ovih prava i sloboda i da bi progresivnim državnim i međunarodnim merama osigurali njihovo opšte i delotvorno priznavanje i održavanje, kako među narodima samih država članica, tako i među narodima onih područja koja su pod njihovom jurisdikcijom povodom 8. aprila Svetskog dana Roma obraćam Vam se otvorenim pismom u kome želim da Vas zamolim kao predsednik Instituta Roma za evropske studije Roma i istraživanja zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava da Vas zamolim najpre da ljudska, jezička i kulturna prava Roma u Evropi postanu predmet pažnje OUN.
U Evropskoj Uniji danas živi između dvanaest i petnaest miliona Roma. Taj broj otprilike odgovara broju stanovništva jedne zemlje članice Evropske Unije srednje veličine. Pa ipak, većina još uvek malo zna o narodu koji na evropskom kontinentu živi preko sedam vekova. To znanje je često zasnovano na neznanju, predrasudama i stereotipu. Romi su danas, na pragu Trećeg milenijuma, za mnoge niža bića ili “parije”. To dokazuju svakodnevni fizički napadi i rasistička maltretiranja kojima su izloženi, te getoizacija, segregacija i uopšte nepoštovanje njihovih najosnovnijih ljudskih prava – prava na rad, školovanje, zaštitu sudstva, vlastitu kulturu… tako da je Vaša konstatacija da su Romi danas širom Evrope postali meta raznih napada apsolutno tačna.
Dok jedni žive u relativnom komforu, milioni Roma širom Evrope žive u straćarama koje podižu gde god stignu. Drugi nisu te sreće, oni žive na ulici i sve što imaju je samo parče kartona ili plastike. Mnogi Romi zarađuju za preživljavanje tako što rade šta god stignu – preturaju po kontejnerima, rade kao fizički radnici, ili pomoću malih kolica sakupljaju karton, prazne flaše, limenke i tome slično.
Oklopnici, psi, bageri protiv romskih žena i dece u vršenju pogroma i sprovođenju samovolje lokalnog moćnika čije su žrtve stotine Roma u Staroj Zagori u Bugarskoj podseća na užase iz doba nacizma. Godinama su živeli mirno, izgradili kuće, plaćaju komunalije. Od juče im je samo nebo krov.
Evropska i svetska javnost godinama upozorava na enormna kršenja ljudskih prava u zemljama EU, posebno kada su u pitanju Romi. U tome prednjače Ukrajina, Italija, Francuska, Češka i Slovačka, ali od juče, zahvaljujući postupku bez presedana, se u prvi plan istakla Bugarska. U Staroj Zagori bageri uz podršku oklopljene policije sa psima i žandarmerije srušili su, po nalogu gradonačelnika, romsko naselje koje na toj lokaciji postoji decenijama. U prah su pretvorene kuće od tvrdog materijala stvorene u krvi i znoju njihovih domaćina, pred očima užasnute dece dok su se vazduhom prolamali krici njihovih majki. Falila je samo još gasna komora i krematorijum i vratili bi se u 40-te godine 20. Veka i vreme kada je Adolf Hitler osudio Rome na istrebljenje.
Ćutanje najviših organa vlasti Bugarske, članice Evropske unije koja sebe voli da predstavlja kao bastion demokratije i zaštite ljudskih prava, kao i ćutanje organa EU, UN, SAD u potpunosti demaskira strategiju za budućnost i politiku koja će se sprovoditi u zemljama EU, kada je reč o Romima. Demagoška isprazna retorika o ljudskim pravima poklekla je i završila u glibu diskriminacije, segragacije i totalne suspenzije bilo čega što ima veze sa ravnopravnošću Roma sa ostalim Evropljanima. Po svemu sudeći na osnovu onoga šta se dešava u poslednje dve godine širom Evrope, a što je kulminiralo jučerašnjom deportacijom u Staroj Zagori, 12 miliona Roma su nepoželjni državljani EU i ako ne žele fizički da nestanu treba ponovo da postanu nomadi.
Bivši komesar za ljudska prava Saveta Evrope Thomas Hammarberg je kritikovao predlog Berluskonija, tvrdeći da bi „hapšenja trebalo da budu korišćena protiv kriminalaca, što imigranti nisu“. U drugoj izjavi, Hammarberg je izjavio da je „cela romska zajednica učinjena žrtvenim jarčem za zločine počinjene od strane samo nekolicine“.
Slično tome, Komesar Evropske Unije za socijalna pitanja Vladimir Špidla je rekao u Evropskom Parlamentu da „romski narod… mora da poseduje iste slobode, ista prava kao i drugi. Oni nisu imigranti iz trećih zemalja, oni su građani Evropske Unije i protiv njih ne bi smela da postoji diskriminacija“.
U izveštaju o svojim nalazima iz posete Rimu 19. i 20.juna 2008.godine, Komesar za ljudska prava Hammarberg je izrazio „duboku zabrinutost“ zbog „ekstremno nasilnih“ akcija protiv Roma i Sintija u Italiji, uključujući spaljivanje romskih kampova, „prema navodima bez efektivne zaštite od strane policije koja je takođe sprovela nasilne racije u romskim kampovima“. Dodatno, Hammarberg je izrazio zabrinutost zbog diskriminatornih izjava od strane nacionalnih lidera, i zakonodavstvom koje je poistovetilo strance sa kriminalcima i identifikuje problem bezbednosti sa „specifičnim grupama populacije“. Komesar je preporučio brzu reakciju od strane vlasti „da javno i čvrsto osude sve izjave, nezavisno od njihovog porekla, koje generalizuju i stigmatizuju određene etničke ili društvene grupe, kao što su Romi i Sinti ili migranti“, a u isto vreme osiguraju da vladine inicijative, uključujući nove bezbedonosne pakete, „ne mogu biti iskonstruisane kao potpomažuće ili ohrabrujuće za zamernu stigmatizaciju istih grupa“.
Evropski Savet i njegove komisije za ljudska prava malo ili uopšte ne govore o pitanju koje je suštinsko pitanje romskog naroda. Ne govore koliko je učenika u Evropi ostalo neobuhvaćeno osnovnim i srednjim školama, koliko je romskih devojaka diglo ruke od daljeg školovanja, koliko je romskih porodica koje nemaju nijednog zaposlenog člana, koliki je broj Roma koji lutaju ulicama Evrope tražeči posao, koliki je broj romskih maloletnika koji su izloženi nemilosrdnoj eksploataciji različitih poslodavaca, itd. Zašto se u Evropi nastavlja istorija takvog nerazumevanja romskih nacionalnih osećanja? Zašto se ograničava ispoljavanje romskog nacionalnog bića? Nije li to protivcivilizacijski odnos prema jednom narodu danas.
Drugi svetski rat je Romima doneo najveće nevolje koje beleži istorija o ovom narodu. Hitler je smatrao postojanje Roma najvećom uvredom rasnog ideala.
Gasne komore, procesi, dekreti, odredbe, progoni, egzekucije bez dokaza, zločini zbog preventive i samozaštite, zatvori, geta, zabranjene zone, plinske komore Aušvica i eksperimentalni skalpeli doktora iz Aušvica, Dahaua i Buhenvalda, i druga mučilišta odnela su živote 3.500.000 Roma. Romi su, jednom rečju, prolazili kroz Danteov pakao od Vitosa, preko Jašija, do Aušvica i Jasenovca.
Polazeći od Holokausta u Drugom svetskom ratu, treba da se pokrenu pitanja humanosti, demokratije i jednake vrednosti svih ljudi..
Zar Vam se ne čini gospodine Guterašu da su Romi jedini narod Evrope koji dobrovoljno diže ruke od svojih prava? Romi su danas i kao narod i kao pojedinci zaista izazov za pravdu i za istinu. Jer, Romima u Evropi i šire su ugrožena prava i slobode i kao narodu i kao pojedincu.
Diskriminacija na osnovu rase, boje kože ili nacionalne pripadnosti (“rasna diskriminacija”) skoro uvek predstavlja kršenje ljudskih prava. Po onome što piše u Međunarodnoj konvenciji o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije, glavnom međunarodnom zakonu koji se bavi zabranom rasne diskriminacije, termin ‘rasna diskriminacija’ označava bilo kakvo pravljenje razlika, isključivanje, ograničavanje ili favorizovanje na osnovu rase, boje kože, porodičnog, nacionalnog ili etničkog porekla koji imaju svrhu ili efekat poništavanja ili umanjivanja priznanja, uživanja ili ostvarivanja, na jednakim osnovama, ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom ili bilo kom drugom polju društvenog života.
I posle tačke 31. Dokumenta iz Kopenhagena, koja obavezuje države učesnice Evropske Unije da preduzmu potrebne mere u cilju sprečavanja diskriminacije i na individualnom i kolektivnom planu posebno u vezi sa zapošljavanjem, stanovanjem i obrazovanjem, po osnovu pripadnosti ili nepripadnosti nacionalnoj manjini, one u Evropi primenjuju prema Romima politiku duplih standarda.
Objektivna analiza vrlo lako otkriva da, dok na razne načine igra vrlo aktivnu ulogu u rešavanju problema zaštite manjina u “ostatku sveta”, Evropska Unija istovremeno beži od suočavanja sa tim pitanjem kada je reč o njenim državnim članicama. Drugim rečima, i pored određenih pozitivnih pomaka, posebno u domenu borbe protiv diskriminacije, Evropska Unija i dalje nije voljna da sama poštuje ono što zahteva od drugih, pa i svojih budućih članova.
S tim u vezi, u literaturi se s pravom ukazuje na to da je posredi politika duplih standarda. U potvrdu tome navodi se već puka činjenica da jedan od važnih elemenata koji se uzimaju u obzir prilikom ocenjivanja država kandidata za prijem u Evropsku uniju, predstavlja ocena o tome kako one primenjuju Okvirnu konvenciju Saveta Evrope za zaštitu manjina, dok s druge strane, čak 5 članica Unije nije ni ratifikovalo taj sporazum (Holandija, Belgija, Luksemburg, Francuska, Grčka)
Činjenicu da se radi o dvostrukim standardima, a posebno nužnost da se odgovarajuća rešenja o zaštiti manjina primenjuju na sve članice Evropske unije, primećuju i javno iznose ne samo nezavisni eksperti, već i kompetentne međunarodne nevladine organizacije koje se bave zaštitom manjina, pa čak i sam bivši visoki komesar OEBS za nacionalne manjine Tomas Hamamberg.
Inkluzivno društvo je bilo i treba da ostane ključan prioritet Evropske Unije od usvajanja Konvencije o zaštiti ljudskih prava i fundamentalnih sloboda (1950), čineći značajne i vidljive progrese tokom vremena. Kao rezultat, jak i održiv politički i ekonomski razvoj je omogućio evropskom progresu da na svim nivoima transformiše Evropu u izražajan i napredan kontinent sa poboljšanim životnim uslovima svih društvenih grupa.
Poslednjih 20 godina su bili posvećeni da glorifikuju uspeh EU i njenih političkih i socijalno-ekonomskih pristupa, koji su omogućili Evropljanima i migrantima sa drugih kontinenata da pristupe boljem životu kroz požrtvovano povećavanje resurasa, usluga i infrastrukture u oblastima kao što su zapošljavanje, zdravstvo, smeštaj, obrazovanje, itd. Slava takvih inkluzivnih politika je omogućila mnogim obespravljenim zajednicama u Evropi da se izdignu iznad svoga statusa, pružila je pristup milionima ljudi da žive i da teže pristojnom životu – kao prirodno osnovno pravo svih ljudskih bića. Kao rezultat takvih evropskih ideologija i praksi, mi imamo sadašnju Evropu i njen progres.
Uprkos evropskom glorifikovanom progresu i razvoju, niko ne može poreći da u ovoj divnoj slici Evrope još uvek ima dosta ideoloških mrlja i prljavih praksi poznatih kao što su rasizam, ekskluzija, diskriminacija i marginalizacija protiv svoje najveće i istorijski naj-isključivanije manjine – romskog naroda.
Evropa, dakle, pokazuje veoma kontroverznu sliku: divan, progresivan, moderan i razvijen kontinent, ali nemoćan da obezbedi integraciju svojih najisključenijih građana – Roma, niti poštovanje njihovih osnovnih ljudskih prava.
Stoga, sve dok socijalna inkluzija i prava romskog naroda ostaju samo teorija na političkoj agendi, onda je Evropa bila i ostala progresivna i razvijeno mesto samo za ljude koji uživaju pristup svojim pravima, ali ne i za Rome. Sve dok zakonodavnim i izvršnim instrumentima nedostaje implementacija, i dok ne donose stvaran socijalno-ekonomski pristup razvoju romskog naroda – stigmizovan i isključen romski narod ne može biti okrivljen za svoje istorijske okolnosti.
Gospodine Guterašu, krajnje je vreme da američka administracija pozove sve vlade 56 učestvujućih država Organizacije za Evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) da implementiraju Okvirnu konvenciju za ljudska i manjinska prava iz 1995. godine jer će se u protivnom Romi i dalje suočavati sa institucionalnom diskriminaciojom.
Radi izgradnje romske nacije, treba da se odmah pozovu svi međunarodni, evropski i nacionalni instrumenti da pruže svoju podršku u združenom pokušaju da se uspostave i ostvare najviši standardi implementacije ljudskih prava u vezi sa integracijom romskog naroda, a u suprotnom slučaju da se protiv određenih država preduzmu sankcije za kršenje ljudskih prava Roma.
Polazeći od činjenice da se o položaju Roma nije nikada raspravljalo, niti su se preduzimale bilo kakve mere za njegovo rešavanje, apelujem na najviše organe OUN da to pitanje stave u svoj program i da ga razmotre na jednoj od svojih sednica; Po našoj oceni, težina i značaj ovog pitanja zahtevaju da se ono, nakon temeljnog razmatranja u odgovarajućim radnim telima OUN, uvrsti i u dnevni red zasedanja Generalne skupštine kako bi bila doneta odgovarajuća rezolucija o pravno-političkom položaju Roma.
Očekujemo da bi to bio akt Ujedinjenih nacija kojim bi, polazeći od povelčje UN i njene odredbe o sveopštem poštovanju i uvažavanju prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jeziki veru, Opšte deklaracije o pravima čoveka; Konvencije o sprečabvanju i kažnjavanju genocida; i Konvencije o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije – kakko bi bio priznat poseban i osoben karakter Roma kao jedinstvenog naroda čiji su delovi rasuti po mnogim državama, članicama OUN; Upućen poziv svim članivama OUN da prema Romima primenjuju međunarodne obaveze i standarde koji se tiču ravnopravnog uživanja osnovnih sloboda i prava bez obzira na rasu, jezik, nacionalne osobenosti i poreklo.
Gospodine Guterašu, kao zaključak, u svetlu gore navedenog, želeo bih da stavim akcenat na vaše lične napore i permanetnu obavezu Vaše administracije da nastavi da podiže svest u vezi sa problemima sa kojima se suočava romska zajednica, da se bori protiv svakog oblika diskriminacije, segregacije, rasizma i ksenofobije protiv Roma, i da doprinese u dostizanju inkluzije romskog naroda korišćenjem svih sredstava koje ima na raspolaganju u toj borbi.
U Beogradu,
30.12.2020.godine
Akademik Prof. Dr Bajram Haliti, predsednik Instituta za evropske studije Roma i
Istraživanja zločina protiv čovelnosti i međunarodnog prava
