HOLOKAUST NAD ROMIMA ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA (1941-1945)
Srbija i svet svakog 27. Januara obeležavaju Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta, ali i 75 godina od oslobođenja logora smrti „Aušvic“. Svetski dan sećanja na žrtve holokausta ustanovljen je 1. novembra 2005. godine rezolucijom Generalne skupštine UN. smatrajući potrebnim da se reafirmišu ljudskih prava, prevencija i kažnjavanje zločina genocida, ali i kao upozorenje na stalno prisutnu opasnost od rasne, nacionalne i verske mržnje zasnovanih na predrasudama, na podršci obrazovanja, sećanju i istraživanju holokausta na nacionalnom i međunarodnom nivou, kroz široko informisanje javnosti o holokaustu, slobodi pristupa i istraživanju arhiva i uključivanju ovog pitanja u nacionalne obrazovne programe.
Zakonom o zaštiti nemačke krvi masovno je sprovođen genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima. Najpre u Nemačkoj, pa zatim u svim zemljama Evrope pod okupacijom nemačkog Rajha. Gasne komore, ne tako daleki procesi, dekreti, odredbe, progoni, izgoni, egzekucije bez dokaza, zločini zbog preventive i samozaštite, zatvori, geta, zabranjene zone, plinske komore Aušvica i eksperimentalni skalpeli doktora iz Aušvica, Dahaua i Buhenvalda, Jasenovca i druga mučilišta odneli su živote 6.500.000 jevreja, 700.000 Srba i 3.500.000 Roma. Romi su, jednom rečju prolazili kroz Danteov pakao od Vitosa preko Jašija do Aušvica i Jasenovca.
Ciljeve nacizma Hitler je izložio 24. februara 1920. u programu od 25 tačaka, iz kojih se u pet vide koreni budućih zločinačkih i genocidnih radnji, a to su:
Zahtevamo ujedinjenje svih Nemaca u veliku Nemačku, na osnovu prava naroda na samoopredeljenje;
Zahtevamo ravnopravnost za nemački narod u odnosu na druge narode, poništavanje Versajskog i Sen-Žermenskog mirovnog ugovora;
Zahtevamo zemlju i teritoriju za ishranu našeg naroda i za kolonizaciju viška našeg stanovništva;
Samo član rase može biti građanin. Član rase može biti isključivo onaj koji je nemačke krvi, bez obzira na veru. Prema tome, nijedan Jevrejin ne može biti član rase… (antisemitizam je zauzimao veoma istaknuto mesto u Hitlerovoj nacističkoj ideologiji i propagandi).
Zahtevamo ukidanje najamne vojske i formiranje nacionalne armije. Ovaj program Hitler je detaljno razradio u svojoj knjizi ,,Mein Kapmf“, izdatoj 1925.godine, obrazloživši nacistička gledišta i ciljeve, zbog čega se ova smatra autentičnim izvorom nacističke doktrine.
Iz njegovog programa i knjige, a zatim i politike rajhskancelara od 30. januara 1933.godine, jasno se vidi da je on planirao i pripremao teren za vođenje agresorskog rata protiv izvesnog broja drugih država, pripremao je zločin protiv mira i genocid nad jevrejskim, slovenskim i romskim narodom.
I u Pavelićevoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) koja je proglašena 10. aprila 1941. pod pokroviteljstvom nacističke Nemačke i fašističke Italije, a obuhvatala je Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i oblast Srem - prostor na kome je živelo oko 6,3 miliona stanovnika, od kojih su više od trećine bili Srbi išlo se za potpunom likvidacijom Srba, Jevreja i Roma.
U zverstvima i po sadizmu prema Srbima, Jevrejima i Romima ustaše su gotovo nadmašili svoje naciofašističke gospodare. To je jedno od najvećih stratišta Srba, Jevreja i Roma, i to ne samo u bivšoj SFRJ. Uštice i Gradina mesta su strave i užasa. Tu su ustaše nemilice noževima klali, a lopatama, sekirama i maljevima ubijali nedužne Srbe, Jevreje i Rome. Tu su na zverski način mučili romske žene, tu su živu pokopali romsku, srpsku i jevrejsku decu. Muškarce, žene i decu klali su noževima, bradvama, sekirama ubijali, čekićima, streljali i pekli na roštilju, spaljivali u krematorijumima, žive kuvali u kotlovima i pravili od njih sapun, vešali i satirali glađu, žeđu i hladnoćom.
Zločin genocida nad decom su zločini za koje nema pokajanja. Na celom okupacionom području Evrope samo u ustaškoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj postojali su dečji konclogori. U toku Drugog svetskog rata u NDH ubijeno je, poklano i masakrirano preko pedeset hiljada dece, uključujući nerođenu i novorođenu, samo u ustaškom logoru Jasenovac preko deset hiljada. Svet ne zna za istinu o zločinima genocida nad srpskom, jevrejskom i romskom decom.
Genocid nad Romima je često bio osporavan. Obično se tvrdilo da su Romi bili asocijalni problem - što je jako netačno - jer u trećoj tačci Majn Kampfa stoji da sa rasnog aspekta pored slovenskog i jevrejskog naroda, Rome treba takođe istrebiti.
Sedamdeset i pet godina je prošlo od kako je završen Drugi svetski rat, a još uvek se vode rasprave o tome da li su Romi bili žrtve Holokausta. U svetu gotovo i da nema radova koji se bave ovom temom. Autora, uglavnom, samo usputno pominju zločine koji su izvršeni nad Romima, Srbima i Jevrejima. Upravo to je razlog i osnovni cilj mog obracanja ,,Holokaust nad Srbima, Jevrejima i Romima u paklu Jasenovca“.
Genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima nije izbrisan samo iz svetske istorije, nego sve donedavno bio je izbrisan i iz nacionalne istorije. U našim udžbenicima taj fenomen je prosto izostavljen, za njega se nije našlo mesta ni u fusnotama. Međutim, treba reći da je nedostatak naučno utemeljenih rasprava o genocidu u nekadašnjoj Jugoslaviji mnogo složeniji problem, no što bi se to, na prvi pogled, moglo zaključiti. Naučni radnici ostajali su nemi pred delikatnošću situacije sa kojom su bili suočeni u jednom vešto izrežiranom revolucionarnom vremenu.
Romi su u Drugom svetskom ratu doživeli Genocid kao i Jevreji i Srbi, ali im to do danas deo svetske naučne i intelektualne javnosti osporava. Ovo iz razloga što Genocid nad Romima nije bio u fokusu pravnih procesa koji su vođeni posle kapitulacije Nemačke i njenih ratnih saveznika, te nestanku tzv. NDH i tsl, upravo zbog nedefinisanog ustavno pravnog statusa Roma i sociološke degradacije kojoj su bili izloženi kroz istoriju.
Na osnovu utvrđenih činjenica, očevidaca, svedoka, istorijskih i pravnih dokumenata, u toku Drugog svetskog rata zločin genocida nad pravoslavnim Srbima, Jevrejima i Romima svih vera osim islamske izvršen je.
Nije utvrđen ni objektivno približan broj žrtava genocida, što predstavlja zločin, nepravdu prema nevinim žrtvama.
Krivci nisu pozvani na odgovornost, pravda nije zadovoljena, na taj način je ostavljena mogućnost obnavljanja zločina genocida, što je bilo u suprotnosti sa Međunarodnom konvencijom o sprečavanu i kažnjavanju zločina genocida.
Žrtve genocida nisu obeštećene. Niko nije izračunao koliko je danas manje Srba, Jevreja i Roma kao posledica zločina genocida. Od oko 75.400 Jevreja, koji su živeli na teritoriji Jugoslavije uoči Drugog svetskog rata, preživelo je samo oko 16 hiljada. Od 10.500 Jevreja koji su se na početku rata azatekli u Sarajevu, oko 9 hiljada je odvedeno u ustaške logore odakle se vratilo oko četrdeset. Skoro svi Jevreji u Zagrebu su pobijeni, imovina opljačkana. Ustaške vođe Budak i Artuković su se hvalili 1942. U Saboru ustaškeNDH da su najradikalnije rešili ,,Jevrejsko pitanje“. Posle iseljenja u Izrael, računa se da danas živi na prostorima bivše Jugoslavije oko šest hiljada Jevreja.
Jasenovac, večna opomena. O njemu treba pisati, govoriti, snimati filmove. Ne da bi se ljudi zastrašivali, nego da se nacizam ne zaboravi i da se opomene na opasnost koja svetu preti od rastućeg neonacizma. U taj muzej treba dovoditi i sve one koji danas žele da rehabilituju vreme nacizma, one koji tvrde da nije bilo ni logora, ni istrebljenja, one koji i 1978. godine u nekim državama drže knjižaru pod imenom ,,Rudolf Hes” sa nacističkom literaturom i znamenjem, one koji tolerišu neonacističke organizacije i njihovo provokativno vršljanje na zapadu. Naravno, i one koji su omogućili da i danas u svetu na slobodi žive i razvijaju zločinačku delatnost na hiljade nacističkih zločinaca.
Fašizam i nacizam su isuviše zla naneli čovečanstvu da bi lako i brzo mogli biti zaboravljeni. Ta zla i ne smeju biti zaboravljena! Podsećanje na njih, kao najmračniji deo nove ljudske istorije, u interesu je svih naroda i društava sveta. To je u interesu naroda i onih zemalja na čijem je tlu fašizam ponikao kao ideologija i kao oblik vladavine. Ne zbog toga da bi bezgranično nosili hipoteku i kompleks krivice, koja se, uostalom, ne može pripisivati ni delu savremenika fašizma, a kamoli budućim generacijama, već zbog toga da bi se sa ostalim narodima solidarno borili za potpuno iskorenjivanje старог и сваког новог фашизма и неонацизма као заједничког непријатеља. Ово утолико пре и више што идеологија фашизма и нацизма не само да ни издалека није потиснута из свести појединаца, група и читавих слојева, као њихово идејно и политичко опредељење, већ она одавно налази своје оживотворење у организовању и активности својих старих и нових присталица.
Genocid nad Romima odneo je u Evropi, prema nekim računicama, oko tri i po miliona žrtava. Istoričari zaboravljaju tih tri i po miliona Roma koji su nestali u dimu krematorijuma ili lomača što su ih podigli nacisti. Međutim, to je činjenica: u većini dela koja obrađuju svet koncentracionih logora: ni retka, čak ni fraza. Tišina. Zaborav. Cigani. Nepoznato.
Nadam se da će ovaj autorski tekst dati znatan doprinos širenju znanja i nastavi o Uništenju i da će biti polazište za diskusije između roditelja i dece o moralu, etici i ljudskim vrednostima, ne samo danas nego i u budućnosti. Ali ovaj autorski tekst ne može, za onog ko je zainteresovan, biti ništa drugo nego samo početak.
H.R.H. Prince Akedmik, Prof. Dr. Bajram Haliti
